HIPERTENZIJA U SRBIJI

INTERVJU:
Prof. dr Vesna Stojanov
Predsednik Udruženja za hipertenziju Srbije

Koliko ljudi u Srbiji boluje od hipertenzije?

Danas u Srbiji, svaka druga osoba ima povišen krvni pritisak, a samo 33,9% ima postavljenu dijagnozu i uzima propisanu terapiju.

Od povišenog krvnog pritiska, po poslednjim zvaničnim podacima, u Srbiji boluje 46,8% stanovnika, čime se potvrđuje podatak da 1,1 milion građana pije lekove za pritisak.

Ovako veliki broj obolelih od hipertenzije dolazi od dugogodišnjih stresova kojim smo izloženi, ali i specifične masne i slane hrane, pušenja, fizičke neaktivnosti, što je odlika ogromnog broja ljudi.

Ovi podaci važe i za ostale Evropske zemlje (broj obolelih je 30-45%, a ako su stariji od 60 godina procenat je i preko 50%). U svetu, u 2000. godini, od hipertenzije bolovalo 972 miliona ljudi, a procena je da će do 2025. godine 60% ljudi bolovati od arterijske hipertenzije.

Problem hipertenzije je problem celog sveta.

Šta je glavni okidač za nastanak hipertenzije u Srbiji?

Na žalost, ipak se malo govori i piše o hipertenziji, na pravi način. Potrebno je više ulaganja u primarnu prevenciju, o kojoj se ne govori onoliko koliko bi zaista trebalo. Kada se spomene prevencija, misli se na sekundarnu i tercijalnu prevenciju, tj. otkriti i lečiti bolest.

Treba više raditi na tome da svest ljudi dođe do tog nivoa, da ljudi samostalno utiču na faktore rizika, u smislu prevencije, kako do bolesti ne bi došlo.

U svetu se mnogo ulaže u primarnu prevenciju, naročito u Kanadi, gde su, recimo, samo sa redukcijom soli u prehrambenim proizvodima, zanačajno smanjili broj obolelih od hipertenzije.

Kod nas i pa i većine drugih zemalja, preko industrijske hrane unosi se 78% više soli, nego što je našem organizmu potebno. So nije jedini krivac, tu je i gojaznost, neadekvatna ishrana, smanjena fizička aktivnost (deca su stalno za kompjuterom, telefonom, nema igre na otvorenom, druženja i sl.), alkohol, energetska pića, pušenje, stress… i ne smemo da zaboravimo i genetske faktore.

Sa prevencijom se počinje još u trudnoći.

Za ovako nešto potreban je poseban, multidisciplinarni pristup, gde bi pored lekara, morali da se uključe i ljudi iz prehrambene industrije, sportski radnici, ili da preformulišemo:

Ministarsvo zdravlja
Ministarstvo za sport
Ministarstvo poljoprivrede tj. tehnolozi za preradu hrane

Ovo su ključni ljudi i sistem koji može da utiče na industriju i samnjenje soli u hlebu, mesnim prerađevinama, raznim grickalicama…što bi poboljšalo kvalitet ishrane, života i naravno zdravlja.

Kao što smo već naveli, kod nas, preko industrijske hrane unosi se velika količina soli, koja pogoduje razvoju hipertenzije i to je momenat na koji treba obratiti posebnu pažnju.

Zdravlje je samo jedan od činilaca kvaliteta života, ali prisustvo bolesti je svakako ograničavajući faktor u ostvarenju potreba pojedinca, u datim okolnostima svakodnevnog života, pa samim tim i kvaliteta života.

Da li postoje specifični simptomi hipertenzije koje bi ljudi trebalo prepoznati?

Osoba koja ima povišene vrednosti arterijskog krvnog pritiska je najčešće bez simptoma, pa je to razlog zbog čega se arterijska hipertenzija naziva i „tihi ubica“.

Neke osobe imaju nespecifične simptome tj. žale se na:

glavobolju (potiljačnu, temenu ili čeonu),
svetlucanje pred očima,
zujanje u ušima,
vrtoglavicu,
nestabilnost pri hodu,
osećaj pritiska u sredogruđu (osećaj tereta na grudima).

Ova bolest dugo ostaje neprepoznata, tj. otkrije se slučajnim merenjem i nalazom povišenih vrednosti. Nekada se ona otkrije tek kada nastupe komplikacije hipertenzije:

infarkt srca
moždani udar
poremećaj ritma
promene na perifernim krvnim sudovima
oboljenje bubrega
promene na očnom dnu

Doctor
Schedule

Da li se bolest lako leči, obzirom na napredak medicine i lekova koji su nam sada dostupni?

To je bolest koja se može adekvatno lečiti, ali važno je naglasiti da lekove mora da propiše lekar.

Terapija arterijske hipertenzije je nefarmakološka i farmakološka.

Nefarmakološke mere se moraju sprovoditi još od trudnoće i nastaviti posle rođenja, naročito ako neko u porodici ima povišen pritisak.

Pre svega:

hrana treba da bude što manje slana,
umeren unos alkohola (1 alkoholno piće za žene, 2 za muškrce),
umerena fizička aktivnost (30-60min),
obroci da budu redovni, da bi se sprečila gojaznost,
prestanak pušenja.

Ako nefarmakološke mere nisu dovoljne, onda se moraju uključiti i lekovi (farmakološka terpaija).

Lekove mora da propiše lekar i mora da se naglasi da ne postoji univerzalni lek, svaki pacijent ima svoj lek ili kombinaciju lekova. Sada se sve češće u upotrebi fiksna kombinacija, tj. dva leka u odgovarajućoj dozi, u jednoj tableti, i na taj način se postiže mnogo bolja efikasnost terapije, nego ranije.

Uprkos razvoju više različitih grupa antihipertenzivnih lekova, poslednjih 40 godina, poboljšanju u njihovoj efikasnosti, podnošljivosti i upotrebi kombinovane terapije, ciljne vrednosti KP nisu postignute kod značajnog broja pacijenata sa hipertenzijom. Kontrola KP se kreće u vrednostima 30–50% pacijenata u SAD i Evropi.

Ovako loša kontrola ostaje glavni zdravstveni problem populacije, jer direktno utiče na prognozu, ciljno oštećenje organa, kardio i cerebrovaskularni morbiditet i mortalitet.

Kako se dijagnostifikuje hipertenzija?

Hipertenzija je bolest koja se lako dijagnostifikuje, merenjem krvnog pritiska manometarskim ili elektronskim aparatom. Dijagnozu najčešće postavlja lekar, merenjem krvnog pritiska u ambulanti, a nekada pacijent u kućnim uslovima izmeri povišene vrednosti, što ga navodi na dalje kontrole kod lekara.

Pritisak je promenljiva veličina i nije u svako doba dana ista vrednost. To su normalne fiziološke oscilacije u vrednostima i kod osoba sa normalnim i kod osoba sa povišenim pritiskom, i zato savetujemo pacijente da mere pritisak u isto vreme, u opuštenoj atmosferi.

Mnogo je pogrešnih stavova o tome šta se smatra visokim krvnim pritiskom i kada je vreme za ozbiljno lečenje.

Za pravilnu dijagnozu arterijske hipertenzije, pored merenja pritiska u ambulanti, potrebno je da se uradi i ambulatorni 24h monitoring arterijskog pritiska (naročito ako pacijenti kažu da u kućnim uslovima imaju znatno niže vrednosti pritiska, nego kada lekar meri ili ako daju podatak da im terapija ne odgovara ili ukoliko sumnjamo na seknudranu hipertenziju).

Svakom pacijentu sa hipertenzijim mora da se odrade osnovne biohemijske analize krvi i mikroalbuminuriju, tj. da se provere proteini u urinu.

Ako se posumnja na sekundarnu hipertenziju (ona čini samo oko 5% svih hipertnzija), onda se moraju sprovesti dodatna ispitivanja:

nefrološki pregled (24h proteinuriju – pacijent skulja urin 24h, klirens uree i kreatinina, Doppler krvnih sudova bubrega i ultrazvik bubrega),
endokrinološko ispitivanje (određivanje kateholamina, ali to zahteva i isključivanje nekih lekova pre ispitivanja).
ultrazvuk srca i krvnih sudova vrata.
uraditi i procenu krutosti krvnih sudova, koji je najbolji pokazatelj individualnog kardiovaskularnog rizika,
pregled perifernih krvnih sudova,
pregled očnog dna,
ne invazivno hemodinamsko ispitivanje za pavilan individualni izbor antihipertenzivne terapije.

O svim navedenim pregledima odlučuje lekar specijalista kardiolog ili hipertenziolog.

Gde se leči hipertenzija?

Hipertenzija se leči u domu zdravlja, bolnicama, kliničkim centrima.

Naravno, lečenje hipertenzije mora da počne na primarnom nivou zdravstvene zaštite.

Najvažnije je da lekar leči pacijenta.

U svetu postoje Centri za hipertneziju, koji su specijalzovani za lečenje ove vrste pacijenata, gde pored kardiologa, rade i endokrinolozi, nefrolozi, psihijatri, neurolozi,vaskularni hirurzi, oftalmolozi, specijalisti ishrane zdravih i bolesnih ljudi, ginekolog.

Ovo su Excellen Centri ESH (Evropskog Udruženja za hipertenziju), koji postoje u Evropi i koji su međusobno povezani.

U KCS postoji jedan takav centar, opremljen najsavremenijim aparartima za pravilnu dijagnozu i lečenje arterijske hipertenzije. Od kada je centar proradio, na ovaj način, značajno je smanjen broj hospitalizacija, a oni koji se hospitalizuju, u pitanju su endokrinološki, nefrološki pacijenti ili su u pitanju neke komplikacije hipertenzije, pa se pacijenti smeštajuu KJ – neurologiju.

U budućnosti je potrebno više investirati u prevenciju i blagovremenu dijagnozu arterijske hieprtenzije da bi sprečili komplikacije.

Još samo da naglasimo, problem hipertenzije je izuzetno velik i delom što naši pacijenti često smatraju da sve znaju i ponekad „uzimaju stvari u svoje ruke“, što dodatno može da ugrozi njihovo zdravlje.

Sami se leče ili lekove uzimaju po potrebi, tj. kada izmere povišen pritisak, u suprotnom ne. Na žalost, i lekari zbog velike opterećenosti ne stignu da daju detaljnije informacije pacijentima i ovakva opšta slika i stanje u našoj zemlji bi moralo što pre da se promeni, kako bi se problem hipertenzije efikasnije rešavao.

Dakle, edukacija ljudi – stanovništva, pa i medicinskog osoblja, je od izuzetnog značaja i namenjena je svakome ko vodi računa o zdravlju, kako sopstvenom, tako i o zdravlju drugih. To je uvek prvi korak na putu iznalaženja pravog i efikasnog rešenja.